Srbija je zemlja koja sa ponosom može reći da pravi dobra vina i može stati „na crtu“ mnogim vinskim zemljama. Ono što nedostaje našoj vinskoj sceni je povezivanje sa ljudima.
Danas u moru svega što nam se nudi, najbitnija je emocija koja se probudi. To je ono što povezuje ljude i brend. To je ono zbog čega ću preći pola grada da kupim vino koje volim. Zato što ću želeti da opet osetim tu emociju koju mi je probudilo.
Zato ću želeti da se vratim u tu vinariju i preporučiću je svima. Znam kako sam se ja osetila, znam sa kojim žarom prepričavam. Zato ću biti dosadna svim svojim prijateljima i poznanicima sa pričom „šta obavezno da probaju“ i „gde moraju otići“.
Pamtim po emocijama i osećajima, po priči koju sam čula u vinariji, po tonu glasa i strasti sa kojom su domaćini pričali, po iskrama u očima kada govore o novim projektima, vinima, berbi.
Ne pamtim po dobroj reklami, veličini, luksuzu, profi slikama. Nije stvar u kvantitetu, ni u veličini, već u kvalitetu i emociji.
Iz ugla strastvenog potrošača, zaljubljenika u vino i putovanja, obilaske, osobe gladne istraživanja i učenja, mišljenja sam da svaka vinarija treba da zna pet stvari:
1. Svaka vinarija je posebna na svoj način
Svaka vinarija ima svoju jedinstvenu priču – istoriju, anegdote i dogodovštine. Svaka je na različitom mestu nastala, iz različitih razloga. Vina su drugačija – boja, arome, ukus…
Ne postoje dva ista vina, ni dve iste vinarije. Ne postoje ni slične, jer svaka ima ono nešto samo svoje. To „samo svoje“ treba voleti i isticati, jer je to ono po čemu će baš tvoja vinarija ostati nekome urezana u sećanje.
Ne mislim ovde na „izmišljanje tople vode“ i smišljanje bajki, već na stavljanje fokusa na autentičnost koju sigurno svaka vinarija poseduje – i mlada i ona sa dugogodišnjom tradicijom.
Naziv vinarije, vina, položaj vinograda, slike, citati, etikete, štopciger, čaše… Elementi koji čine različitost i posebnost. Sigurno postoji nešto što je karakteristično baš samo za jednu vinariju.
